Type to search


Život

Smučilo mi se više: Dolazim iz Nemačke u Srbiju na odmor, a svi nešto traže od mene… Pa nisam bankomat

Share


Osećam se nekako razočarano i umorno kad dođem u svoju domovinu. Osećam se kao bankomat, svi oni traže nešto i raširenih ruku, pogledima i sve neke molbe. Kao novac da meni raste na drvetu. Uznemiravaju me rođaci, koje ranije nisam znao, od članova porodice, kojima sam odjednom postao važan. Svi me žele pozdraviti, zagrliti i opljačkati, čak i za nemačku čokoladu.

I tako je od mog prvog odlaska u Nemačku. Željno sam čekao da se vratim kući, da vidim svoje voljene, da se setim detinjstva i mladosti, i svaki put se isto dogodi. Glupa pitanja i suptilno ispružene ruke. Kao stvarno da mi novac pada sa neba.


Svaki put mi se smuči kad dođem u Srbiju. Sve je gore i gore. Barem putevi da se poprave. A ljudi na granici, kada vide da dolazi dijaspora, sve je spremno. A moj grad više ne liči na sebe. Svi se žale i nikome nije dobro. Muka mi je takvih priča.

Kad se vratim, svi me poznaju. Sećam se kada sam završio fakultet, moj otac je otišao da pita svog prvog rođaka da li mogu da radim sa njim u kompaniji koju on poseduje. Jasno je rekao NE, još je mlad. Došlo je vreme da me danas taj čiča pita kako je u Nemačkoj, da li postoji šansa, da povedem njegovu ćerku sa sobom!


Bilo je rođaka koji su samo prolazili pored mene na ulici, a sada mi pišu na facebook-u svaki dan, kako sam i kakva je procedura za dolazak! Moja baba mi je pričala da neće od mene biti muškarac, jer sam pauzirao godinu. Moj otac je molio svakog da mu pozajme novac da idem na fakultet. Niko im nije davao, strah ih je bilo da neće biti načina da se vrate .

Moji drugovi su mi se rugali jer sam nosio patike sa pijace, a svi su bili mamini i tatini sinovi. Danas su to zaboravili. Čekaju ja da platim račun kad dođem ovde. I još mnogo takvih priča. I svaki dolazak jedna ista priča i isto razočarenje. Smučilo mi se više!




Tags:

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *